Чуда Божија

Ово је истинита прича о девојчици и њеној великој љубави према млађем брату, који је тешко оболео. Могла је да га спасе само компликована и скупа операција. Родитељи су заложили сву имовину и подигли кредит, али то није било довољно. Једно вече отац је рекао уплаканој мајци: „Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја, њега може спасити само чудо Божје.“

​

Девојчица је све слушала шћућурена у углу собе. Отрчала је у своју собу, разбила касицу и отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш. „Шта би ти хтела, душо?“

„То је за мог брата, господине, много је болестан. Дошла сам да купим чудо.“

„Нисам те најбоље разумео„, рече апотекар.

„Мој се брат зове Андреј. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја волим свог брата, зато сам донела сав новац да купим чудо.“

Апотекар се тужно насмеши и одговори:

„Али ми не продајемо чуда.“

„Ако нема довољно новаца, могу још да потражим. Колико кошта једно чудо?“

У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица који је са занимањем пратио разговор.

Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је плачући скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:

„Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?„

„Господин апотекар неће да ми прода чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андреја, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо да платимо и да Андреја само чудо Божје може спасити. Зато сам донела све што сам имала.“

„Колико имаш?“

„Долар и једанаест центи… Али знате„, дода тихо, „могу потражити још новца…“ Човек се насмеши.

„Мислим да неће требати. Чудо за твога брата кошта долар и једанаест центи!

Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.

„Поведи ме својој кући„, рече, „желео бих да видим твог брата и разговарам са татом и мамом. Можда ћемо успети да пронађемо чудо које им треба.“

Отмени високи господин и девојчица изађоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Амстронг, један од најпознатијих светских неурохирурга.

Оперисао је малог Андреја, који се за неколико недеља потпуно опоравио.

„Ова је операција право чудо„, рекла је мама. „Питам се само колико је коштала…“

Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је Бог послао доктора и да је чудо коштало долар и једанаест центи.

Њеног брата је спасила њена љубав и вера, а оне немају цену.

​

​

О овом чуду је говорио отац Козма, свештеник села Касази, које је око града Луалаба у провинцији Катанга (Шаба).
„Вече Великог Петка. Служба се служи у новом храму апостола Павла. Настао је тренутак када Плаштаницу у литији носе око храма. Сви имају запаљене свеће: три свеће су причвршћене за крст. Али чим смо изашли на улицу из храма, јак ветар гаси све свеће. И ево, када је до уласка у храм остало још око 40 метара, догађа се чудо: пред очима свих три свеће изнад крста се пале саме од себе. Пламен свећа снажно осветљава крст и не гаси се, без обзира на веома снажан ветар. Сви: и парохијани и радознали су били – задивљени. Кренуо је глас: „Види каквом благодатном силом влада Православна Црква!“незнабошци који су били сведоци овог чуда говорили су: „Треба се држати даље од ове Цркве. У њој је скривена огромна сила коју јој је Господа даровао да би нас уништио!“
Међутим то чудо је донело свој плод. Већ кроз шест месеци крстили смо 170 обраћених.“

​

​

​

Харитон, један од катихизатора парохије Рођења Пресвете Богородице причао је о чуду које се догодило са његовом супругом Ксенијом.
„У то време моја жена је веома занемоћала. У недељу смо отишли заједно у храм да се помолимо. Кући јој је постало горе,болови су се појачали.
Ноћу су јој се у сну јавила три странца. Они су стали код главе и почели да читају молитве. Затим је један до њих стао пред њом и рекао. „Гледај, Син Божији је дошао да те исцели…“ У том тренутку жена се пробудила и у крајњем узбуђењу скочила са кревета. Онa ми је испричала шта је видела. Уверавала ме је да су болови прошли и да она осећа потпуно здравље. И заиста. , већ следећег дана заједно смо отишли да радимо на њиви.

​

​

​

Отац Спиридон, ђакон парохије Светих Мученица вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије у Капучију, приповедао нам је следеће.
„Један хришћанин, Василије, полагао је испите. Није знао одговор скоро ни на једно од задатих питања. „како ћу положити испите“ – размишљао је све време. Размисливши отишао је у храм. Замолио је да му дамо свету воду, не рекавши за шта му је потребна. Ушавши у амфитеатар, пре него су објављени задаци, покропио је главу светом водом, молећи се: „Господе Исусе Христе, похитај на помоћ. Просвети ум мој да би могао да одговорим добро“. Професор је написао задатке на табли. И Василије је, уз помоћ Божију све задатке решио и први предао рад. Предавач се задивио: како је он, који ретко посећује предавања, успео да тако брзо одговори? Погледао је одговоре и био још више задивљен: све је било тачно. Тада га је питао:

– Како си решио све ово, ако ниси учио?
– Ништа ја нисам ни урадио – одговорио је ученик.

Учитељ га је питао у који храм иде. Василије је одговорио:

– Православни!

– Настави да идеш тамо – одговорио је предавач – јер заиста, тамо славе истинито Бога.

​

​

​

​

Отац Спиридон нам је испричао још један догађај.
„То се догодило 1988. године. Донео сам у наше село икону Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, и поставио је у дворишту. Тог дана нисам излазио из дворишта. Једна жена, која је кретала на посао са другим људима, видела је ту икону и почела са презиром да говори: „Па ко је то? Тако личи на злочинца“ само погледајте његово одвратно лице!“ а други људи, иако и нису били православни хришћани, одговарали су јој: „Не вређај тако Светитеља чију икону је донео отац Спиридон“. Али их она није послушала и наставила да вређа Чудотворца. Ноћу у сну је видела достојног седог старца у прелепим одеждама. Он ју је молио са прекором.

– Зашто си ме вређала?
– Нисам те вређала, одговорила је она.

Тада јој је Светитељ рекао:

– Ја сам онај коме си се ругала јуче. И ево сам сам ти се јавио, а ти си опет, као и јуче, груба са мном.

Жена је пала на колена пред њим и рекла:

– О Светитељу! Опрости ми, нећу те више вређати.
– Чувај се, не исмевај ме надаље – рекао је Светитељ и нестао“.

​

​

2002. година, Велики пост. Са супругом сам се у четвртак враћао са бдења. Пошто сам био веома уморан, рекао сам жени да идем одмах да легнем. Не читајући вечерње правило, пожурио сам у кревет. Око поноћи супруга ме је пробудила речима: „Слушај, нешто се догађа са нашом ћерком Параскевом!“ Ћерка је била беживотна, иако увече није било никаквих знакова немоћи. Био сам јако узнемирен. Убрзо је постало јасно да има маларију. Болест је смртно опасна, посебно за децу, јер претвара њихову крв у воду. Дете „изгори“ од ње веома брзо. Жена је почела да плаче неутешно, говорећи да кћер неће преживети. Узео сам девојчицу на руке и ставши пред иконом Мајке Божије, појао „Достојно јест“. Плач су чули суседи и дошли. Са дететом на рукама сам отворио врата. „Параскева“, звао сам је. Она је отворила очи. Била је већ поноћ. Сви заједно смо отишли у најближу амбуланту. Температура је спала. Након враћања кући кћер је оживела и чак почела да игра. Пресвета Богородица ју је исцелила!

​

​

Тај исти отац је испричао још један догађај у вези са својим другим дететом.
„Код мог сина Петра се некако такође развила маларија. Те ноћи смо га одмах одвели у болницу. Супруга је са њим била у болници, а ја сам остао код куће. Стојећи пред иконама, обратио сам се Пресветој Богородици: „пресвета Мајко Божија, нечестиви Те вређају дан и ноћ, али ја верујем у Тебе, припадам Теби и молим. Дозволи ми да сутра прославим преславно Име Твоје Твојим чудима. Не остави мог синчића у болници. Стојим пред Тобом у тузи.“
Ујутро сам донео чај сину и одмах отишао на посао. Већ у подне лекар га је отпустио из болнице. Након враћања кући са супругом сам захвалио Пресветој Богородици за Њено брзо заступништво.“

​

​

​

Ово чудо се десило аутору овог сајта и гласи овако.Десило се током поноћне службе на Васкрс 2019. године.Ишли смо у литију око цркве.Није дувао јак ветар.Ушли смо и угледао сам да се полијелеји,лустери,сами од себе врте.Тражио сам погледом моју мајку и показао како се окреће.Мислим да су и остали људи,који су у том тренутку гледали у мене,видели чудо Божије.Полијелеји су на великој висини и тешки су тако да их није никаква људска сила покренула.После пар минута престали су да се окрећу.

​

​

​

Будимирка Тодоровић из Београда имала је јак мождани удар 04. јуна 2018. Према прогнозама лекара било је тешко да ће преживети. Син Зоран са породицом дошао је у Манастир Тумане да се прочита молитва код Светог Зосима. У болници је мајку помазивао уљем из кандила и умивао и појио водом са извора Светитеља.
На чуђење лекара и породице она се опоравила.

​

​

​

​

“Желела бих да поделим са Вама своје лично искуство са манастиром Тумане. Моја свекрва је видела на телевизији прилог о Вашем манастиру, а затим је купила Ало новине, у којим је изашла књижица о манастиру. У то време, супруг и ја смо били на путу ка Новом Пазару, па смо ишли у Београд у Цркву Свете Петке и у Железнику на извору Свете Петке. По повратку из Новог Пазара, свекрва нас је питала да ли бисмо желели ићи са њом 20. маја у Манастир Тумане, на шта смо без размишљања пристали.
Ишло је нас петоро, свекрва, тетка мог супруга, брат од тетке и нас двоје. Било је много света, и сви смо дошли са великом надом. Било нам је предивно. Свако од нас се у себи помолио за оно што је желео. На папирићу смо исписали имена, да се очита молитва за здравље.
Оно што желим да констатујем је да сам тачно на тај датум (20.07.2018. године) затруднела, иако то нисмо још планирали. Супруг и ја смо укупно 12 година заједно, нисмо се усуђивали да радимо на трудноћи због мог запослења, нисам примљена на неодређено. Сматрам да је беба коју носим благослов, и да се то све одвило због доласка у Манастир Тумане. Хвала Св. Зосиму и Св. Јакову Туманским чудотворцима. Чим се укаже прилика, сигурно ћемо се упутити у Манастир Тумане.”
С поштовањем, А. Т. , Ђала

 

О чуду светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (доживела 102 године) једна од многих сведока који су присуствовали овом догађају о коме су у то време писале и атинске новине Скрип.

Ево шта је причала старица Зиновија:

Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну службу у храм св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам са леве стране поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила је икона светог Спиридона дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је била украшена цвећем које је остало још од празновања светога по новом календару.

Када је свештеник који је служио Литургију, отац Сила, после малог входа почео да кади и пева тропар Божија: „Рожденство Твоје Христе Боже наш“, икона светог Спиридона је одједанпу почела ударати о стуб тако јако да је сво цвеће које је било на њој поодпадало. Народ се, гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са појашем. Тада је неко из народа повикао:

„Данас је по старом календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар!“

Појци и свештеници су „занемели”. Тог тренутка верујући су сви заједно запевали: „Сабора перваго показалсја јеси поборник и чудотворец, Богоносни Спиридоне, отче наш…“ (тропар светоме).

И тек у време појања тропара светоме његова икона се почела полако смиривати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.

Следећег дана новине „Карестини” су обајавиле саопштење о том чудесном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о томе и признавали да су старокалендарци у праву. Касније, 29. децембра, новине „Карестини” су објавиле:

„Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је намерно склоњена да се не би и даље расправљало о проблему календара, о којем су правовремено почели да расправљају верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима.

И тако јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада икона није враћена на своје место упркос инсистирању свих становника.“

​

​

​